Pismo iz Pariza

 Odlomak iz romana "Pismo iz Pariza"

Svetomir je stajao pored prozora dnevne sobe i posmatrao krupne pahulje, koje su padale. Od prethodnog dana, Donja Ržana, a i u susedna sela, bila su prekrivena snegom. Temperatura je naglo pala. Uzeo je šoljicu sa prozorske daske, otpio gutljaj toplog čaja od majčine dušice i spustio šoljicu na prozorsku dasku. Razmišljao je o dvojici svojih sinova, Bogdanu i Božidaru, kao i o ćerki Žani.  Bogdan, Svetomirov stariji sin, nakon što je završio srednju školu za kulinarskog tehničara u Leskovcu, čvrsto je odlučio da napusti Jugoslaviju i ode da živi i radi u Francuskoj. Bilo mu je devetnaest godina kada je sa svojim najboljim prijateljem iz razreda otišao u Pariz, tamo gde su dugi niz godina radili roditelji njegovog prijatelja. Bogdan se, za vreme srednjoškolskih dana, maksimalno trudio da što bolje nauči francuski jezik. Francuski jezik je učio još od petog razreda osnovne škole, ali najviše pažnje mu je posvećivao kada je krenuo u srednju školu. Ostali predmeti mu nisu bili toliko bitni, kao predmet francuski jezik. Jezik je učio i tokom letnjih i zimskih raspusta. Na selo je donosio sa sobom rečnike i raznu literaturu na francuskom jeziku. Učenje mu je lako išlo. Za sebe je govorio da je ekspert za strane jezike. Čak je i ruski jezik znao, ali ne tako dobro kao i francuski. Još na početku srednje škole, imao je san da jednog dana otputuje u Francusku, da se zaposli u Parizu i započne neki znatno drugačiji život. Francuski jezik je zavoleo slušajući na radiju francusku zabavnu muziku i gledajući francuske filmove u bioskopu. Još od malih nogu, gnušao se seoskih poslova i seoskog načina života. Nije voleo ni zemljoradnju, ni stočarstvo, niti je želeo da ceo svoj život provede na selu. Smatrao je da njegovo rodno selo, Donja Ržana, ima najlepšu prirodu na svetu, ali to nije značilo da bi zbog lepote prirode bio spreman da život provede u tom mestu. Njegovim roditeljima se nije dopalo što želi da živi i radi u nekoj drugoj zemlji, daleko od njih, ali nisu ga sprečavali u tome, smatrajući da svako svoju sreću treba da traži tamo gde misli da će je naći, tamo gde misli da će mu život biti bolji. Svi u kući su plakali, kada je napustio selo i pošao u Francusku. Bili su svesni toga koliko će im nedostajati, ali pomirili su se s tim da će morati da živi daleko od njih, jer je tako svojevoljno odlučio. I njemu je bilo žao što će biti daleko od svoje porodice, ali njegova želja da živi i radi u Parizu bila je jača od svega, i ni zbog čega nije želeo da promeni svoju odluku. Nedavno je napunio trideset godina. Za sve te godine koliko je već boravio u Francuskoj, često je slao pisma svojoj porodici, ponekad im detaljno pišući o svom životu. Iz pisama su saznali da je zadovoljan svojim životom u Parizu, da je zadovoljan što se zaposlio u jednom od najekskluzivnijih hotela, da mu prija posao kuvara, jer je to jedino čime je želeo da se bavi još pre nego što je upisao srednju školu. 

Knjigu možete naručiti po ceni od 300 dinara. Možete me kontaktirati na e-mail danijel2789@gmail.com ili na broj 0629716163