Odlomak iz romana
Podne je bilo već odavno prošlo. Lukijana je probudila zvonjava fiksnog telefona koji je bio smešten na noćnom stočiću, ispod keramičke lampe. Sanjivo je otvorio oči i ponovo ih zatvorio, okrenuvši se na drugu stranu. Nije hteo da podigne slušalicu, jer i dalje nije imao volje za razgovorima ni sa svojim porodicom, ni sa prijateljima, niti je imao strpljenja da sluša njihove reči utehe, koje ga nimalo nisu mogle utešiti. Jedino za šta je dobio volju, u toku jučerašnjeg dana, bilo je da uđe u svoj atelje i nastavi da dovršava neku od svojih slika. Bio je zadovoljan što mu se bar povratila želja za radom na svojim umetničkim delima, kad već i dalje nije imao želju ni za šta drugo. Dopustio je da telefon odzvoni do kraja. Petnaestak minuta kasnije, tek što je bio zadremao, opet ga je trgnula zvonjava telefona. Naglo je otvorio oči, pomislivši da se ipak javi. Podigao se u sedeći položaj i okrenuo u pravcu telefona. Bezvoljno je podigao slušalicu. Začuo je glas svog prijatelja Masima.
„Lukijane, dobro je što si se rešio da podigneš slušalicu. Juče sam te pozivao tri puta, a da nisi hteo da se javiš. Počeo sam čak da mislim da si sebi nešto loše učinio.“
Istina je bilo da je Lukijan bio ubeđen da mu je život postao krajnje unesrećen, posle Laurine smrti, ali nikada ni na tren nije pomišljao da sebi učini nešto loše, odnosno da sebe liši života.
„Jeste da nemam volje da živim, ali to ne znači da bih poželeo da se ubijem.“, tiho i bezvoljno je rekao Lukijan.“
„Ako nastaviš da se tako, veći deo dana, zatvaraš među četiri zida, još neko vreme, strahujem da ćeš upasti u još veću depresiju, koja te može naterati da zaista sebi učiniš zlo.“
„To si mi i ranije govorio. Retko kada odgovaram na pozive, u zadnjih mesec dana, i svaki put kada podignem slušalicu, muka mi je da slušam jedno te isto, i to ne samo od tebe, već i od drugih.“
„Govoriću ti, sve dok se ne trgneš i dok ne poželiš da se vratiš u uobičajeni tok života.“
Bilo mu je nezamislivo da se vrati, bez Laurinog prisustva, u uobičajeni tok svog života. Pitao se, kako da nastavi da izlazi sa prijateljima, kako da ponovo bude prisutan na izložbama slika svojih kolega i prijatelja, kako da ide u pozorište, kao i na književne večeri, kada je neprestano u duši osećao potrebu da se zatvara u svojoj kući i drži na velikoj distanci od svih. Nadao se da će bar malo uspeti da psihički ojača, u vreme kada bude trebao da se vrati poslu na univerzitetu.
„Kako da se vratim u uobičajeni tok života?“, upitao je Lukijan, zvučeći tužno, nakon kratkog ćutanja.“ „Bez Laure, moj život nikada neće biti kao ranije.“
„To je tačno da ti život neće biti kao ranije, samo što to ne znači da treba da i dalje sebe držiš u izolaciji. Mlad si, život je pred tobom. Kada ti je najteže, treba da si okružen prijateljima, da izlaziš negde, jer depresija će te dokrajčiti, ako budeš stalno među četiri zida. Da bi uspeo da preboliš sve to što te zadesilo, potrebno je da se pokreneš i pokušaš da živiš kao nekada, samo što, ovog puta, bez Laure. Kažeš da si umoran od jednih te istih reči, znaj da sam i ja već umoran od nečega.“
Cena knjige: 400 dinara.
0629716163
danijelgenov89@gmail.com
Instagram: danijel8927
Нема коментара:
Постави коментар